ПРИЧАЛА МИ ЈЕ
ШКОЛСКА ТОРБА

   Била сам лепа и нова. Стајала сам у излогу радње док ме један тата није купио за свог сина првака.
Помислила сам какав ће тај дечак бити. Имала сам срећу. Дечак ме је волео и чувао. Носила сам свеске у којима су се низале петице. Била сам поносна. Никада нисам ударила неког ђака, нити сам била у прашини.
Увек сам остављана на место. Ако ме дечак буде и даље чувао, служићу му још много школских година. Тако ћемо проживети заједно лепо ђачко доба на које ћемо јeдно друго увек подсећати.

                                                                     

 

 

  ПРОЛЕЋЕ

Сунце греје,
док се дете смеје.
Дете се смеје
на облаке беле.
Дете гледа лађице лаке,
беле, ваздушне весељаке.
Киша не пада,
снега нема,
дете грли пролеће
рукама обема.

Јован Ратковић 2/2, 1984.

 

ФАУСТ

Доктор Фауст у ковитлацу
мисли тоне.
Мисли су као вирови,
вуку у пределе тамне.
Шта су сва наша знања?
Кап бескрајног океана, зрнце песка у космосу
ако је и то знање истина.
Тако на распећу бити
међу истином и лажи,
истином  и недореченим.
Истина је вечна и бескрајна.
Постоји знање у тајнама,
морима, души и стењу.
И нек пламен обасја знање
Нека се разгори пламен или нека
згасне. Ако то неће бити громови
Зевса, нека не буде ни ватра Хада.

 Немања Радуловић  7/4, 1992.

 

МОЈА ШКОЛА

На свету има безброј школа,
то свако лако разуме,
али је само једна школа
и усред града и поред шуме.

На свету има безброј школа
свако зна ту причу тако,
али је само једна школа
у Београду, у Кошутњаку.

На свету има безброј школа
нико им не зна броја,
али је само једна школа
на целом свету баш моја!

На свету има безброј школа
што брује са свих страна,
ал` најлепша је само једна,
са именом Страхинића бана.  

 

 

ОНА ЈЕ МОЈА МАМА

Једна зора била ми је почетак. Кажу да ме је држала на длану и нежно дуго ме љубила. Онда сам расла до првих корака, првих успомена и дугих летова. Хтела сам да дохватим Даницу, која ми слеће на усне, и желела сам, да лудо сам желела, да постанем и да будем мама.
Неки су ветрови заувек однели моје малене године и велике мисли, али остала је увек ту, крај мене, моја мајка.
Њена љубав упалила је траве многих веровања, и постала осмех који суши сузе, зелене, пуне младости. Речи су јој постале игре лабудових крила, а додир тих дубином мастиљавог мора.
Прича да некада је корачала крвавим јутрима, и да класја су се савијала од бола. Али ипак, сунцокрети су угледали сунце и људи су видели све светлије и веће, и све је било лепше, и моја мама.
Многе су кише од тада пале, а она остала је иста. У огледалу мојих сећања сјаје увек исте, њене очи, њене црне косе и озбиљне речи.
Покушавам да је замислим као девојчицу што весело трчи пољима, а коса јој несташно скрива лице. Чудно, али не успевам. За мене, она је она велика мама што увече прича бајке, што најлепше грли и највише воли моју задихану срећу.
Она је моја мама и волим је!                         

  Милена Дукић    1972/73.

 

МОЈ УЧИТЕЉ

И дође он у мој први школски дан
Сваки нови за мене празник.
Звоно се чује.
Да ли ћу успети?
У њему снага, сва људска доброта и жеља
да будемо као он.
Он је бела реч, најбеља.
Он је истина.
Погледајте мудро, он нам је дао плаве очи
свих  морских дубина.
Нове куле светиље.
Осветлите нас, он нам је дао поново лице,
и душу и срце своје.
Све бетонске туге, пустоши и самоће је разбио.
Даривао нам снове нове и доживљаје.
Али он оде од нас.
Боли ме његово име.
Покисла сам као туга, а негде,
иза брда рађа се дуга.
То он, мој учитељ Горан,
оставља траг.
Станите, не тугујте,
За њега, петице ређајмо сад!

Јелена Вукомановић 5/4, 1997.   

 

МОЈА ШКОЛА – ШКОЛА СА ДУШОМ

                Пред мојим очима увек је школа – моја школа. Кад отворим књигу, кад пишем домаће задатке, кад кренем према њој – ту је – свуда око мене и у мојој глави. Ту су њене учионице, клупе, слике на зидовима, табле... Ту су њени ђаци, наставници.
Ја осећам како моја школа дише, како њено срце снажно куца. Она се радује са нама када смо  и ми радосни, тугује са нама када смо тужни. Свака наша оцена и успех су наше заједничко благо. Школа се смеје нашим осмесима и уздише нашим уздасима, она се игра заједно са нама.
Ено, тамо у шумици, у летњој учионици добијамо часове из љубави и учимо како се осећа, како се радује, како се воли. Учимо како се учи, како се игра и како се постаје човек.
То су најважнији предмети у мојој школи „Бановићки“ – школи која има душу.