СЕЋАЊА...

 

 

 

 

ЈОВАН РАТКОВИЋ
СПЕЦИЈАЛНИ САВЕТНИК
ПРЕДСЕДНИКА СРБИЈЕ
БОРИСА ТАДИЋА

О себи каже следеће:
Рођен сам у Београду 1975. године. Завршио сам факултет у Енглеској. То је источно енглески факултет. Дипломирао сам политику и економију животне средине, а други главни предмет били су међународни односи, чиме се и сад бавим. Као специјални саветник задужен сам пре свега за европске и евро-атлантске интеграције, значи пратим Европску унију и Нато. Покривам наше односе са свим земљама Европе.
Ђак школе "Бановић Страхиња" био сам од 1982. до 1990. године. Био сам најбољи - ђак генерације! Учитељица ми је била Деса Митић, а разредна Љиљана Пејић. Још једна професорка које се сећам је Љубинка Милашиновић, која је предавала географију. Географија ми је била омиљени предмет, јер сам волео много да путујем, што ми се и остварило. Такође се сећам Уфе, професора физичког. Најмање сам волео математику, не могу да кажем да је нисам волео, коју ми је предавао Стојан Величковић. Био је одличан професор и због њега је нисам мрзео.
У првом разреду био сам огроман кавгаџија. Сећам се многобројних туча. Сваки дан сам се враћао крвав из школе, али то је брзо прошло. Након тога сам се тотално смирио. Било је много смешних догађаја. Имали смо обичај да скупљамо лапсусе наших наставника и бележимо их у једну књижицу. На крају године смо бирали највећи и најбољи лапсус. Интересантне су биле и наше екскурзије.
Када, данас, чујем име Бановић Страхиње сетим се тог срећног врамена.
Садашњим ђацима бих поручио да искористе најбоље што могу од основне школе, не само што се тиче учења. Ја сам имао времена и за дружење и за неки живот ван школе."

 

 

 

 

 

 

 

 

 

страна..1 2 3 4

 

 ЉУБИНКА МИЛАШИНОВИЋ
       МАГИСТАР ГЕОГРАФИЈЕ  

 У Основној школи "Бановић Страхиња" почела сам да радим 1965. године. Исте године се и школа уселила у нову зграду. Колектив је био претежно млад и стручно заступљен.
Учила није било довољно и кабинетска настава одвијала се само за биологију, хемију, физику и ОТО. Сећам се да сам за сваки одмор силазила у зборницу, да променим карту, јер других учила и није било за географију.
Била сам заљубљена у свој позив просветног радника и цео свој радни век радила сам са љубављу и ентузијазмом уносећи у образовање и васпитање ученика цело своје биће, не штедећи себе. Време, обим и квалитет свога рада никада нисам упоређивала и одмеравала са новчаним примањима у просвети.
Имала сам беспрекорну радну дисциплину на часовима и заинтересованост ученика за предмет, што је омогућило да ученици још бољесавладају градиво. Талентованим и надареним ученицима посвећивала сам посебну пажњу, јер нема већег греха него кад талентован ученик прође поред просветних радника и успут изгуби свој таленат. Идентификоване таленте, који поседују интелектуалне способности да постигну посебне резултате, усмеравала сам, даље развијала њихова интересовања и радила индивидуализовано са пуно воље и љубави. Увек сам се борила за савршено и најсавршеније. Несебично сам својим ученицима пружала подршку, подстицај и сртучну помоћ. Укључивани су у такмичење "Науку младима" и интензивним радом остваривали најбоље резултате: прва места на савезним такмичењима и златне медаље за школу. Такви су били: Борислав Божиновић, Јован Ратковић, Ђорђе Милићевић, Зоран Ћорић, Дајана Трифуновић, која је 1982. била добитник Октобарске награде града Београда. Бројне су њихове дипломе, похвале, награде, плакете, медаље, признања. Знала сам још тада да ће успети у ономе што желе, јер су увек желели више од онога што су постигли.
Само сам једном у свом радном веку закаснила на час. Славили смо Дан школе и сви чланови колектива са двадесет година радног стажа, међу којима сам била и ја, награђени су ручним сатом. Сутрадан, кад сам пошла у школу, са сатом на руци, чудила сам се да до школе нисам срела ни једног ученика иако је, на мом сату, било 15 минута до почетка првог часа. Када сам ушла у зборницу, затекла сам директора Здравка Алексића са дневником 8/1 у руци. Кренуо је на мој први час. "Извините, директоре, ја сам се оријентисала према новом сату, а он је, видите, затајио," кажем ја. А директор ће мени: "Нисмо ми вама поклонили сат да га носите, већ да га чувате за успомену."  Ја га и данас чувам.
Сећам се ученика који су са мном били оснивачи самосталне чете извиђача "Михајловац", 5. марта 1967. године, који и данас живи и ради и постиже високе резултате. Носилац је пет ленти Одреда орлова, које добијају само најбољи одреди у Србији. Најактивнији у оснивању били су: Јасминка Симовић, Милена Драгићевић, Зоран Петровић, Добрила Синђелић, Мара Чобановић, Душко Радић. Поносна сам на те дане извиђачког живота и рада. Другарство и пријатељство, дисциплина и култура понашања красиле су наше извиђаче.
Сећам се с поштовањем својих старијих колега, који су давно отишли у пензију, а неки нису више живи. Прва је из школе отишла у пензију учитељица Зора Симић.
Незаборавни су ми часови одељењског старешине када сам ученике учила лекцијама живота, припремала такмичења "Најбоља заједница ученика", изводила радне акције на озалењавању Улице Пере Тодоровића и друго...
Тридесет три године рада у школи "Бановић Страхиња" не могу се свести само на ових неколико фрагмената живота. Сећања су многобројна, преплићу се, сударају, израњају на површину и живеће у мени трајно.